Subota, Decembar 19, 2015
Veronika
- Dobar dan. Klinika "Justina". Kako Vam mogu pomoći? - Glas koji mi se javio bio je prijatan i umiljat. Bio je jedan od onih za koje bi ste očekivali da pripada plavušici sa dečijim osmehom i kučećim očima.
- Dobar dan, želela bih da zakažem... - Zastala sam nervozno grizući mali nokat. - da zakažem termin za konsultaciju.
- Naravno, Vaše ime i prezime?
- Moje ime? Da li je neophodno?
- Ne, ukoliko želite, možete zakazati pod šifrom, pseudonimom. Bitno je samo da zakazani termin glasi na nekoga ko se može tako indentifikovati.
- Dobro. Upišite Ka... Ne upišite... Dajte mi momenat.
- Naravno.
- Upišite Veronika.
- U redu. Kontakt telefon?
Nastala je kratka pauza u kojoj sam grizla nokat domalog prsta. Gotovo sam ga otkinula trzajem ruke dok sam kroz stisnute zube udahnula duboko. Pre nego što sam progovorila opet sam začula glas sa druge strane.
- Ukoliko Vam je problem da ostavite svoj broj postoji mogućnost da pozivom na ovaj broj, sedam dana, tri dana i na posletku dan pre zakazanog termina, potvrdite da ćete doći. U protivnom sastanak će biti otkazan i termin oslobođen. Da li Vam ta solucija više odgovara?
- Da, hvala.
- Da li Vam odgovara dvadesetdrugog, ovog meseca u osamnaest časova?
- Pa... Ovaj da. Da. Odgovara mi.
- Odlično, u tom slučaju imate zakazan termin. Ne zaboravite da to potvrdite kako smo se dogovorile.
- Hvala Vam, Doviđenja
- Doviđenja.
Prekinula sam vezu i spustila ruku na grudi. Srce mi ie udaralo nenormalno brzo. Drhtala sam. Konačno sam to uradila. Mislim da je ovakav osećaj skočiti sa padobranom. Adrenalin upumpan u svaki delić mog postojanja. Strah, neizvesnost, sreća i nema nazad. Mesecima, godinama sam se dvoumila, patila, odlučivala, patila, odustajala, patila, patila, patila... Sada je gotovo. Štedela sam, odvajala, pozajmila. Još ću pozajmiti, ako bude neophodno i ukrašću, ako bude trebalo, ali nema nazad. Gledajući sebe u ogledalu odgrizla sam komadić nokta kažiprsta. Prvo sam skinula široki džemper, zatim majicu i brus. Na tren sam zastala posmatrajući kako se salo na bokovima, stegnuto farmerkama tako da se gotovo preliva preko njih, uvija i pokazuje strije pri mojim pokretima. Posmatrala sam bradavice i razvučene krugove oko njih. Grudi su mi opuštene i prošarane venama. Imam dvadeset i pet godina. Dvadeset i pet godina! Ja sam nevina sa dvadeset i pet godina... Skinula sam farmerke i gaćice. Strije, strije, strije. Spuštene, neupadljive jagodice, Bokserski, širok nos i akne. Uzela sam ruž i, kao što su u serijama plastični hirurzi to činili markerima, počela sam na sebi označavati ono što mi se ne dopada. Grudi, stomak, kukovi, mladež, madež, mladež, butine, listovi, krsta, mišice, vrat, podvratak, usne, nos. Briznula sam u plač udarajući otvorenim karminom išaranu nakazu u ogledalu. Nije sve u izgledu? Nije?! Jeste li gledali skoro televiziju? A čitali novine? A izašli u jebeni grad i posmatrali sve one lepe devojke u uskom, u kratkom, u utegnutom? Kako im se osmehuju, kako su fini prema njima. Kažete da je bitno kakav je neko iznutra, da je pamet bitna kažete? Gde?! Sada će vam klovan iz ogledala, estetska nakaza, objasniti koliko je to bitno u međuljudskim odnosima. Dakle, gospođice nakazo, izvolite? Da, pa toliko je bitno da nikada nisam osetila skriveni pogled u diskoteci koji me odmerava, nikada nisam dobila piće i poziv za upoznavanje jer sam empatična, nikada mi nijedan dečko nije nervozno prišao i znojeći se pitao da se upoznamo jer sam bila odličan đak. Nikada! Znate li kako je kada vas na maturu pozovu iz sažaljenja, da ne idete sami, ne jer ste duhoviti ili dobar, odan prijatelj, već iz jebenog sažaljenja. Klovan iz ogledala je rekao svoje. Danas je lepota najvrednija, danas je lepota sve i što je najvažnije može se kupiti. Nema nazad. Prestala sam plakati. Još jednom sam pogledala to jadno, išarano stvorenje u ogledalu i otišla na tuširanje.
Dani su brzo prolazili. Što je termin bio bliže to sam, na vlastito iznenađenje, bila smirenija. Odlučnija. Čak i veselija, kako su retki iz mog okruženja primetili. Sedamnaest, pedeset dva. Ulazim kroz staklena vrata u prostrani hol sa recepcijom. Sve je u beloj i teget plavoj boji.
- Dobar dan. - Dočekala me je slatka plavušica sa dečijim osmehom i kučećim očima. - Vi ste Veronika?
Na moje potvrdno klimanje glavom i zadivljen pogled koji je istraživao hol, plavušica me je uputila hodnikom desno, osma vrata sa desne strane. Sedamnaest i pedeset pet. Stojim smirena. Čekam. Sesamnaest i pedeset devet. Stojim smirena, čekam. Osamnaest časova. Pokucala sam i dobila poziv da uđem. Osećala sam srce čas u grlu, čas u stomaku. Beli, uglačan pod i bele fotelje i beli radni sto i beli zidovi i bela sofa i bele žaluzine i beli mantil na brineti u srednjim tridesetim i u teget haljini koja je poslušno pratila oblik njenih oblina.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Sedite.
- Hvala.
- Pre nego što se bolje upoznamo i nastavimo ovaj razgovor, recite mi, šta to želite da promenite na sebi? - Toplim osmehom doktorka je smirila moje srce i sada sam ponovo bila usresređena i nikad sigurnija u svoju odluku.
- Sve...
Prejako! Svaka cast!
Comment by
Nina
(12/20/2015 00:38)
čekam nastavak
Comment by
pitija
(12/20/2015 16:45)
Da li su ova i prošla priča povezane?
Comment by
Dragan
(12/21/2015 23:13)
