Dark Mask

     Otvorila sam oči nekoliko trenutaka pre nego što se oglasio beli, plastični satić na noćnom ormariću kraj kreveta, čije monotono cičanje me je jedva budilo prvih dana mog boravka ovde. Bio je to trideset i treći dan mog boravka na klinici "Justina" i već sam bila potpuno naviknuta na dnevnu rutinu. Pogledom sam potražila dve crvene pilulice koje su me uvek čekale kraj satića kada se probudim. Jutros ih nije bilo. Zbunjeno sam zagledala pod oko stočića i ispod kreveta, da slučajno nisu spale. Nigde ih nije bilo. Možda su zaboravili? Ne, oni ništa ne zaboravljaju. Možda mi više nisu potrebne? Ustala sam i laganim hodom došla do kupatila. Po već ustaljenom običaju prvo sam se umila, zatim skinula potpuno gola i ogledala u velikom, zidnom ogledalu u tuš kabini dok sam prala zube. Sa zadovoljstvom sam primetila da sam postala veoma narcisoidna, i to sa pravom. Blajhana, ravna kosa do ramena se odlično slagala sa mojim novim tenom, nos je malo sužen, mladeži su nestali, a usne se neznatno popunile. Plava sočiva, izbeljeni zubi sa par korekcija i navlaka tako da izgledaju savršeno. Grudi su malo manje, ali neverovatno čvrste sa malim bradavicama. Dodirnula sam ih i osmehnula se. Bože, počela sam samu sebe da uzbuđujem. Zdrava ishrana je iščistila kožu, a solarijum prikrio nedostatke koji su ostali. Vitka sam, zategnuta, izazovna, provokativna, zavodljiva. Ja sam kao pevačice, ja mogu biti manekenka, glumica, foto model, porno diva... Ja mogu biti sve. Ja sam boginja u začetku. Vrisnula sam i ispustila četkicu kada me je jak bol presekao duboko u stomaku. Savijena, jedva sam se doteturala do šolje i sela na nju. Šta se događa? Novi nalet bola prošao mi je kroz utrobu poput noža. Smiri se, još malo će vizita. Treći put kada sam osetila bol počela sam da plačem, više iz straha, nego od bola. Zatim se sve unormalilo. Napeto sam iščekivala kada će mi bol ponovo zaroviti po utrobi. Pet minuta - ništa. Petnaest - Ništa. Oprezno sam se odgegala do kreveta. Doktori iz vizite bi već trebalo da su ovde. Nervozno sam ovlaš prepipavala stomak prelećući pogledom sa vrata na sat i nazad. Sedam sati i dvadeset minuta. Možda se pokvario? Možda sanjam? Jak bol u stomaku koji se ovoga puta i zadržao terajući me da se zgrčim uverio me je da sam budna. Počela sam da se tresem, grčim cela i zatim malaksalost. Nisam mogla da mrdnem ni malim prstom, a tupi odjek bola je ostao u stomaku. Nisam imala snage da pomerim pogled sa sata kada sam čula da se vrata otvaraju. Osam sati. 

     - Dobro jutro. - Glas je bio ženski, blag i prijatan. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da prepoznam da pripada mom psihijatru koji mi je ovde dodeljen. Htela sam da se smejem, da plačem, da vrištim, da skočim, da joj ispričam šta se desilo... Nisam učinila ništa sem što sam i dalje tupo gledala u sat, plitko dišući.

     - Vidim da si odlično napredovala. - Pričala je normalno, kao na našim seansama, što me je isprva malo smirilo, ali kako je nastavljala da govori kao da je sve u redu, počela je da me hvata još veća panika. - Svi smo veoma zadovoljni tvojim rezultatima, a vidim i da terapija daje željene rezultate.

     Željene rezultate?! Šta, jebote ona priča!? Kako ovo može bi...AAAAAA!!!! Odvratan, oštar, probadajući bol između nogu je prekinuo svaku moju misao. Nisam se ni mrdnula, niti pustila bilo kakav glas. Samo sam na kratko ubrzala sa disanjem. Nešto mi je učinila sa klitorisom. Ubola ga je? Opržila? Šta koji kurac ona radi sa mnom?!

     - Vrlo dobro. Totalno mrtvilo, ali nervni sistem savršeno funkcioniše. Osetila si to, zar ne, devojčice? - Zadovoljstvo i mirnoća u njenom glasu naterali su me da poželim da sam mrtva. Mislim da sam se upišala od straha. Ne znam, da je sa mojim telom sve u redu zasigurno bih se i upišala i usrala i vrištala. Čula sam korake. Još dvoje ili troje ljudi je ušlo u moju sobu. Tišina! Nepodnošljiva tišina i bol u klitorisu koji ne prestaje. Pogled mi je skliznuo sa sata kada su me dva para ruku uhvatila za ruke, ispod pazuha i povukla sa kreveta. Izašli smo iz moje sobe tako što su me vukli po podu ne vodeći računa o mojoj glavi koja se njihala kao da je jednim končićem pričvršćena za telo dajući mi tako zamućene, neupotrebljive slike belog poda i crnih cipela onih koji su me vukli. Osećala sam kako mi noge lagano klize po uglancanom podu, osećala sam njegovu hladnoću, kao da me vuku po staklu. Odustala sam od vrištanja u sebi, odustala sam od milijardu pitanja koja su izazivala paniku u mojoj glavi i pokušavala da se skoncentrišem na to da pomerim makar mali prst na ruci. Uzalud. 

Na tren smo stali i uspela sam da primetim da se nalazimo u prostoriji, koja je za razliku od svih ostalih na klinici, imala neuredan, betonski pod. Mislim da sam u podrumu. Nimalo nežno su me podigli i stavili na sto. Ležala sam na leđima i jedino što sam videla bio je plafon koji se uopšte nije razlikovao od poda. Neko me je grubo uhvatio za donju vilicu i okrenuo mi glavu ulevo. Predamnom je stajala uplakana devojka, vrlo mlada, verovatno još nije ušla u dvadesete. U ruci, blago ispruženoj držala je nekakav nožić sa veoma kratkom oštricom. Odmahivala je glavom i cela podrhtavala. Svaki delić moje svesti je vrištao i molio i bogove i đavole da me izbave odavde. Šta će mi jebeno uraditi ovde!?!

     - Ne mogu! - Devojka ispred mene je plačno cvilela gledajući u nekoga ko je stajao sa druge strane stola.

     - Moraš.

     - Ne, molim Vas! Ne mogu, ne želim to učiniti!

     - Moraš.

     Na svako njeno odbijanje stizao je isti odgovor. Sve više se tresla.

     - Poslednja prilika.

     - Ne mogu ovo, želim vani!

     - Dobro, sama si izabrala.

     Devojka ispred mene je prebledela kada je videla nešto što je meni bilo van vidokruga. U sekundi je poletela ka meni sa nožem histerično vičući da će sve učiniti samo da se smiluju, i već sam se spremila da osetim oštricu u stomaku kada je dva para muških ruku zaustavi hvatajući je ispod pazuha i za zglobove šaka, zavrćući joj ruke iza leđa. Dok se devojka otimala, tresla i vrištala kao zaposednuta žena koju sam znala kao mog psihijatra joj je lagano prišla i uz malo muke na glavu navukla kožnu, crnu masku koja nije imala otvora do jednog na ustima. Stravičan krik se prolomio iz grudi te devojke dok su je odvlačili od mene. Bila sam van sebe. Bilo mi je žao nje iako je pokušala da me ubije. Bilo mi... Osetila sam ubod igle u vrat i momentalno sam se umirila. Kapci su mi bili sve teži. Više nisam osećala ništa, zaspala sam.

     Posle mesec dana boravljenja u klinici "Justina" bilo mi je savršeno jasno zašto su njihove usluge više nego dvostruko skuplje od usluga drugih, uglednih ustanova tog ili sličnog tipa. Htela sam najbolje i to sam i dobila. Uredne, moderno uređene privatne sobe, najmodernija hirurška i druga medicinska oprema, ko zna koliko lekara od kojih svaki usko specijalizovan samo za jedan deo procesa - plastični hirurzi od kojih svaki zadužen za određeni deo tela ili vrstu operacije, fizioterapeuti, psihijatri, nutricionisti, zatim drugo medicinsko osoblje, maseri, bolnicari, medicinske sestre... Imala sam pristup ogromnoj i dobro opremljenoj teretani, naravno uvek pod budnim okom trenera zaduženog samo za mene, kuhinja, iako strogo kontrolisana od strane nutricionista bila je ukusnija i bogatija nego u bilo kom restoranu u kome sam do tada boravila. Zatvoreni bazeni, saune, prostorije za meditaciju i opuštanje, pa prostorije za kreativno ispoljavanje. O frizerima, šminkerima, stilistima i drugom osoblju i prostorijama za ulepšavanje da i ne govorim. Moram priznati da sam najveći strah imala, ne od operacija ili odricanja od hrane, već od same pomisli da ću provesti tri meseca u klinici zatvorenog tipa. Zatvorenog tipa... Zvuči kao zatvor, kao kazna. Sigurno je takvom ubeđenju doprinelo stereotipsko viđenje ustanova zatvorenog tipa za odvikavanje od kojekakvih poroka, ali ovde nije bilo odvikavanja. Ne. Ovo je klinika za privikavanje na zdrav i lepši život. 

     Estetske operacije za koje su se lekari složili da su mi potrebne su bile lagane i oporavak od njih je trajao tek nekoliko dana, nakon toga uvedena sam u striktnu rutinu koja mi je, moram priznati, odgovarala pogotovu jer su rezultati bili vidljivi gotovo trenutno. Ustajanje u pet i četrdesetpet svakog jutra, dve crvene pilule, zatim petnaest minuta za fiziološke potrebe i ličnu higijenu. U šest sati vizita. Od sedam do sedam i trideset doručak. Odmah nakon obroka lagane fizičke aktivnosti narednih pola sata, uglavnom hodanje na traci ili lagana vožnja sobnog bicikla. Od osam do devet razgovor sa psihijatrom. Od devet do devet i trideset konsultacije sa stručnim licima u šta spadaju lični trener, nutricionista, fizioterapeut i tako dalje. Narednih sat ipo je dopušteno provesti ili u prostoriji za meditaciju i opuštanje, koja je bila sa prigušenim plavičastim svetlom i gotovo prazna izuzev nekoliko prostirki za jogu, veoma udobne kožne fotelje i kreveta, ili pak prostorije za kreativno ispoljavanje koja je imala kompjuter, bez internet konekcije, štafelaj, nekoliko šahovskih tabli sa unapred konstruisanim problemima koje treba rešiti u tri ili manje poteza i gomilu muzičkih instrumenata, kao i karaoke mašinu. U jedanaest kreću vežbe u teretani i traju, sve skupa sa zagrevanjem i odmorima do jedan sat. Nakon toga sledi sauna, razgovor sa stručnim licima u šta spadaju stilisti, šminkeri i tako dalje. Ručak je u dva sata. Nakon ručka ponovo pola sata laganih fizičkih aktivnosti, zatim pola sata za fuziološke potrebe i ličnu higijenu. Dva sata nakon toga provode se na ulepšavanju u šta spada obuka za samostalno, profesionalno šminkanje, feniranje, solarijum, manikir, pedikir... Vreme do večere koja je u sedam sati se provodi ili u prostoriji za meditaciju i opuštanje ili u prostoriji za kreativno ispoljavanje. Posle večere je ponovo polučasovna blaga fizička aktivnost, nakon čega se odmara još pola sata u privatnoj sobi, pre nego što u nju dođe maser. Nakon masaže preostalo vreme do deset sati uveče i odlaska na počinak, je za fiziološke potrebe i ličnu higijenu. Ovaj raspored izgleda nekako vojnički i strašno na papiru, ali u stvarnosti je veoma prijatan i delotvoran. Tih prvih mesec dana su najsrećniji i najbezbtižniji dani u mom životu. Ti dani su dani kada sam konačno od ružnog pačeta izrasla u prelepu labudicu. Ti dani su dani kada sam poslednji put bila srećna...