Veronika
- Dobar dan. Klinika "Justina". Kako Vam mogu pomoći? - Glas koji mi se javio bio je prijatan i umiljat. Bio je jedan od onih za koje bi ste očekivali da pripada plavušici sa dečijim osmehom i kučećim očima.
- Dobar dan, želela bih da zakažem... - Zastala sam nervozno grizući mali nokat. - da zakažem termin za konsultaciju.
- Naravno, Vaše ime i prezime?
- Moje ime? Da li je neophodno?
- Ne, ukoliko želite, možete zakazati pod šifrom, pseudonimom. Bitno je samo da zakazani termin glasi na nekoga ko se može tako indentifikovati.
- Dobro. Upišite Ka... Ne upišite... Dajte mi momenat.
- Naravno.
- Upišite Veronika.
- U redu. Kontakt telefon?
Nastala je kratka pauza u kojoj sam grizla nokat domalog prsta. Gotovo sam ga otkinula trzajem ruke dok sam kroz stisnute zube udahnula duboko. Pre nego što sam progovorila opet sam začula glas sa druge strane.
- Ukoliko Vam je problem da ostavite svoj broj postoji mogućnost da pozivom na ovaj broj, sedam dana, tri dana i na posletku dan pre zakazanog termina, potvrdite da ćete doći. U protivnom sastanak će biti otkazan i termin oslobođen. Da li Vam ta solucija više odgovara?
- Da, hvala.
- Da li Vam odgovara dvadesetdrugog, ovog meseca u osamnaest časova?
- Pa... Ovaj da. Da. Odgovara mi.
- Odlično, u tom slučaju imate zakazan termin. Ne zaboravite da to potvrdite kako smo se dogovorile.
- Hvala Vam, Doviđenja
- Doviđenja.
Prekinula sam vezu i spustila ruku na grudi. Srce mi ie udaralo nenormalno brzo. Drhtala sam. Konačno sam to uradila. Mislim da je ovakav osećaj skočiti sa padobranom. Adrenalin upumpan u svaki delić mog postojanja. Strah, neizvesnost, sreća i nema nazad. Mesecima, godinama sam se dvoumila, patila, odlučivala, patila, odustajala, patila, patila, patila... Sada je gotovo. Štedela sam, odvajala, pozajmila. Još ću pozajmiti, ako bude neophodno i ukrašću, ako bude trebalo, ali nema nazad. Gledajući sebe u ogledalu odgrizla sam komadić nokta kažiprsta. Prvo sam skinula široki džemper, zatim majicu i brus. Na tren sam zastala posmatrajući kako se salo na bokovima, stegnuto farmerkama tako da se gotovo preliva preko njih, uvija i pokazuje strije pri mojim pokretima. Posmatrala sam bradavice i razvučene krugove oko njih. Grudi su mi opuštene i prošarane venama. Imam dvadeset i pet godina. Dvadeset i pet godina! Ja sam nevina sa dvadeset i pet godina... Skinula sam farmerke i gaćice. Strije, strije, strije. Spuštene, neupadljive jagodice, Bokserski, širok nos i akne. Uzela sam ruž i, kao što su u serijama plastični hirurzi to činili markerima, počela sam na sebi označavati ono što mi se ne dopada. Grudi, stomak, kukovi, mladež, madež, mladež, butine, listovi, krsta, mišice, vrat, podvratak, usne, nos. Briznula sam u plač udarajući otvorenim karminom išaranu nakazu u ogledalu. Nije sve u izgledu? Nije?! Jeste li gledali skoro televiziju? A čitali novine? A izašli u jebeni grad i posmatrali sve one lepe devojke u uskom, u kratkom, u utegnutom? Kako im se osmehuju, kako su fini prema njima. Kažete da je bitno kakav je neko iznutra, da je pamet bitna kažete? Gde?! Sada će vam klovan iz ogledala, estetska nakaza, objasniti koliko je to bitno u međuljudskim odnosima. Dakle, gospođice nakazo, izvolite? Da, pa toliko je bitno da nikada nisam osetila skriveni pogled u diskoteci koji me odmerava, nikada nisam dobila piće i poziv za upoznavanje jer sam empatična, nikada mi nijedan dečko nije nervozno prišao i znojeći se pitao da se upoznamo jer sam bila odličan đak. Nikada! Znate li kako je kada vas na maturu pozovu iz sažaljenja, da ne idete sami, ne jer ste duhoviti ili dobar, odan prijatelj, već iz jebenog sažaljenja. Klovan iz ogledala je rekao svoje. Danas je lepota najvrednija, danas je lepota sve i što je najvažnije može se kupiti. Nema nazad. Prestala sam plakati. Još jednom sam pogledala to jadno, išarano stvorenje u ogledalu i otišla na tuširanje.
Dani su brzo prolazili. Što je termin bio bliže to sam, na vlastito iznenađenje, bila smirenija. Odlučnija. Čak i veselija, kako su retki iz mog okruženja primetili. Sedamnaest, pedeset dva. Ulazim kroz staklena vrata u prostrani hol sa recepcijom. Sve je u beloj i teget plavoj boji.
- Dobar dan. - Dočekala me je slatka plavušica sa dečijim osmehom i kučećim očima. - Vi ste Veronika?
Na moje potvrdno klimanje glavom i zadivljen pogled koji je istraživao hol, plavušica me je uputila hodnikom desno, osma vrata sa desne strane. Sedamnaest i pedeset pet. Stojim smirena. Čekam. Sesamnaest i pedeset devet. Stojim smirena, čekam. Osamnaest časova. Pokucala sam i dobila poziv da uđem. Osećala sam srce čas u grlu, čas u stomaku. Beli, uglačan pod i bele fotelje i beli radni sto i beli zidovi i bela sofa i bele žaluzine i beli mantil na brineti u srednjim tridesetim i u teget haljini koja je poslušno pratila oblik njenih oblina.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Sedite.
- Hvala.
- Pre nego što se bolje upoznamo i nastavimo ovaj razgovor, recite mi, šta to želite da promenite na sebi? - Toplim osmehom doktorka je smirila moje srce i sada sam ponovo bila usresređena i nikad sigurnija u svoju odluku.
- Sve...
Plava tableta
Nije gotovo. Nikada nije zaista gotovo...
Probudila me je buka sa ulice. Slatkasti miris aromatičnih sveća, duvanski dim i ustajali vazduh su se izmešali i uvukli u moju posteljinu. Ustala sam i otvorila prozor ne zadržavajući se kraj njega jer sam bila gola, u prolasku do dnevne sobe upalila sam cigaretu i popila dve crvene tablete koje su stajale na uzglavlju kreveta. U dnevnoj sam pustila televizor i pojačala zvuk na trideset. Sunđer Bob. Zube sam oprala nad sudoperom gde sam ugasila i cigaretu i vratila se u spavaću sobu. Uzela sam telefon i napisala poruku koja je postala moja rutina u zadnjih pola godine. "Dobro jutro, Gospođice. Kako Vam danas mogu poslužiti?" Da budem iskrena, više nisam osećala ni strah ni gađenje i počinjalo je da mi postaje dosadno. Prošlo je skoro pola godine od kada se moj život izvrnuo naglavačke i od kada sam od prosečne, nezanimljive devojke postala neobična, zanimljiva robinja. Kome? Jednoj... Telefon se oglasio, stigao je odgovor. " Tolstojeva 13. U 14:03. Tri zalogaja. Samo mokrenje. Plava tableta." Na kratko su me prošli trnci, sat je pokazivao 12:28. Nisam imala puno vremena. Naglavačke sam protrčala do wc-a i jedva stigoh da se stropostam u kadu pre nego je topao mlaz krenuo niz moje stisnute butine. Trpela sam otkako sam ustala i mislim da ne bih izdržala ni minut duže bez obzira na kaznu. Pri kraju sam osetila blagi bol u stomaku, stegla sam zadnjicu i anus koliko sam mogla i ostala da klečim dok taj grozni osećaj nije prošao. Ovo je bio treći dan kako nisam vršila veliku nuždu. Kraj kade je stajao lavor do pola napunjen vodom u koji, već po navici, gurnuh ruku i ovlaš pređoh preko međunožja i butina. Iz kupatila sam odlučnim korakom odmaršitala do kuhinje. Frižider je nudio uobičajeno - devet staklenih flaša piva, tri flaše vodke, po jedna flašica medicinskog alkohola i sirćeta, četiri neprozirne plastične kutije sa hermetičnim poklopcem i tanjir sa skorenom belom smesom nalik na sutlijaš. Izvadila sam tanjir, spustila ga na pod i spustila lice tako da samo što nosem nisam dohvatila sadržaj tanjira koji se osećao kao da su čarape nošene sedam dana bez prestanka umočene u prokislo mleko. Zagnjurila sam lice i uzela prvi zalogaj. Obrazi su se nagonski uvlačili, usne skupljale, a oči žmirkale dok sam prvi bljutavi zalogaj muljala po ustima. Dvadeset sekundi je prošlo, smela sam da progutam. Uzela sam još dva zalogaja. Iako je ukus bio gadan kao i do sada više me nije terao na povraćanje, mislim da se navikavam. Vratila sam tanjir u frižider i produžila do ormara. Jedina garderoba koja je stajala u njemu je kožni braon korset, kožna suknjica sa velikom kopčom na kajišu i sandale - rimljanke, takođe od kože. Dok sam se oblačila upalila sam cigaretu. Kada sam bila obučena ostalo mi je manje od pola cigarete. Popravljam se, kada sam prvi put oblačila ovu kombinaciju trebalo mi je četrdeset minuta. Prišla sam vratima i uhvatila se za kvaku. Sranje! Tableta! Pustila sam vrata kao opečena i potrčala nazad u kuhinju. Na stolu, na malom, metalnom poslužavniku stajala je mala plava tableta. Brzo je nagurah u usta, progutah i okrenuh se ka maloj kameri u gornjem levom uglu. Širom sam otvorila usta i isplazila jezik, zatim ga podigla tako da se vidi i ispod njega. U sledećem trenutku sam jurila niz stepenice, pa ka autovuskoj stanici. Začuđeni, osuđujući pogledi - ništa novo. U autobusu, dok sam stajala kraj srednjih vrata neki klinac rošavog lica i štreberske građe je bio sve bezobraznijibi slobodniji kako je primetio da se ne bunim od kada me je prvi put, kao slučajno dodirnuo rukom po butini. Nekoliko puta, kada je autobus malo jače prikočio, pošteno se otrljao o moju zadnjicu. Mislim da je jadničak svršio. Izašla sam na svojoj stanici ostavljajući ga da žalosno gleda za mnom. Ovo mu je verovatno bio prvi i poslednji put da dodirne ovakvu ribu. Stala sam pred vratima kuće do koje me je poruka dovela pokušavajući da unormalim disanje. Umesto da se smirim sve teže sam disala, dlanovi i grudi su mi se znojili, a u ušima sam čula nepodnošljivo pištanje, nalik alarmu. Sigurno tableta počinje da deluje. Još nikada nisam uzela plave. Mora da je do toga. Mutilo mi se pred očima i jedva sam uspela da pokucam na vrata. Istog trenutka vrata su se otvorila i ja sam krenula da padnem u mrak koji me je povukao sebi. Ne znam da li i dalje dišem. Ruka koja drži malu, zlatnu iglu me je njome ubola u kažiprst na desnoj ruci. Jedva sam pomakla oči ka bolnoj tačkici na jagodici iz koje je lagano curila krv. Ne, to nije bila jedna kap, bio je to vrlo tanak i slab, ali jednoličan mlaz. Mora da haluciniram. Nisam više ništa videla u tom mraku sem tog tanjušnog mlaza.
- Spremna je. - Nepoznati glas mi je odjekivao u čelu i mešao se sa mojom krvlju koja nije htela da stane. - Spremna je.
Čestitamo
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
